Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Ge­ne­ral Ba­kić, glav­ni op­tu­že­ni u „pred­me­tu 17”, ka­ko se u ma­ju 1922. go­di­ne, sa­zna­lo u No­vo­ni­ko­la­jev­sku, u mno­go če­mu je opo­na­šao Kol­ča­ka, ko­je­ga je obo­ža­vao, ali u jed­noj tač­ki je bio pot­pu­no ori­gi­na­lan.
Dan nje­go­ve ka­ta­stro­fe, dan nje­go­ve ka­pi­tu­la­ci­je, bio je 16. (29) de­cem­bar 1921. go­di­ne. Ski­da­ju­ći uni­for­mu, da vi­še ni­ka­da ne sta­vi opa­sač na se­be, Ba­kić je iz­gu­bio sva­ku na­du da će se tri­jum­fal­no, na bi­je­lom ko­nju vra­ti­ti u Ru­si­ju. Ra­sta­jao se sa vla­šću, sa lju­bav­ni­com, sa ka­ra­va­nom od dva­na­est ka­mi­la na­to­va­re­nih „nje­go­vim” sre­brom, nje­go­vim ko­ža­ma i dru­gim stva­ri­ma ko­je su ga či­ni­le go­spo­da­rom jed­nih i slu­gom dru­gih, sa štab­nom pre­pi­skom, lič­nim oruž­jem, i na kra­ju sa ta­ba­ke­rom do vr­ha na­bi­je­nom vi­zit-kar­ta­ma. Na jed­ni­ma je sta­ja­lo „An­drej Ste­pa­no­vić – Ba­kić, ode­ski i sankt-pe­ter­bur­ški tr­go­vac”, na dru­gi­ma „ge­ne­ral-laj­tant Ba­kić”, na­čel­nik spe­ci­jal­nog Oren­bur­škog kor­pu­sa.
Kol­čak se za­do­vo­lja­vao vi­zit-kar­tom jed­nog sa­dr­ža­ja. Uvi­jek je osta­jao sa­mo voj­nik i pred­sta­vljao sa­mo voj­nič­ki sta­lež. Ba­ki­ću to ni­je bi­lo do­volj­no, i u to­me je on pre­va­zi­šao svog ido­la.
Ge­ne­ral Ba­kić je vo­lio da ku­pu­je i da pro­da­je. Do­ga­đa­lo se da pod­ne­se ostav­ku, ski­ne uni­for­mu, sta­vi na gla­vu sla­me­ni še­šir i pro­iz­vo­di i pro­da­je be­ken­bar­de. Po­i­gra­va­ju­ći se ras­ko­šnim šta­pom, po­ja­vlji­vao se u auk­ci­o­nim sa­la­ma, na cr­nom tr­ži­štu, na cr­noj ber­zi, u kan­ce­la­ri­ja­ma i ure­di­ma in­du­stri­ja­la­ca i tr­go­va­ca, i u nje­mu omi­lje­nim ka­fan­skim sa­sta­ja­li­šti­ma šver­ce­ra.
Pro­či­taj­te sle­de­će re­do­ve.
De­talj ra­di ko­je­ga se oni na­vo­de na­zvan je Ba­ki­će­vim ko­mor­dži­jom, ne­na­o­ru­ža­nim ofi­ci­rom ko­ji je, kao i nje­gov na­red­bo­da­vac, mje­rio iste ki­ne­ske i mon­gol­ske vr­ste, ali je po­šao i do­šao do­ma da bi se pre­dao.
„Na si­vom ždri­jep­cu arap­ske kr­vi” sje­ćao se on opi­su­ju­ći od­red „u po­ho­du na Ru­si­ju” – po­red nas je pro­šao Ba­kić, okre­nuo se, osmjeh­nuo se, a on­da br­zo sa­krio taj osmi­jeh gu­stim pro­si­je­dim br­ko­vi­ma i na­re­dio da se kre­će da­lje. Sje­dio sam na uz­vi­še­nju i pa­žlji­vo ga po­sma­trao. Za­po­vjed­nič­ko, sko­ro su­ro­vo li­ce, sa krup­nim no­som, sa kač­ke­tom uvi­jek po­dig­nu­tim iz­nad mir­nih cr­nih oči­ju, osun­ča­nih ru­ku, sa gru­bim ge­sto­vi­ma, či­ta­vo nje­go­vo dr­ža­nje kao da je go­vo­ri­lo: Ja sam vaš go­spo­dar. Skri­ve­nim osmje­hom kao da je još vi­še po­tvr­đi­vao ta­kav uti­sak. Šta da se ra­di? Pro­la­zi go­spo­da­ru! Ja ću se ma­lo od­mo­ri­ti, a on­da ću kre­nu­ti sli­je­de­ći tra­go­ve tvo­ga ko­nja.
I to je pred­u­zet­nik, tr­go­vac, sit­ni tr­go­vac.
Ovom pri­li­kom će­mo iz­dvo­ji­ti sam taj de­talj.
U is­tra­žnim pa­pi­ri­ma red o Ba­ki­ću: Za­vr­šio je šest raz­re­da Gim­na­zi­je Kra­lja Alek­san­dra u Be­o­gra­du. On je Sr­bin. Ru­som ga je na­pra­vi­la gre­ška kra­ljev­ske fe­mi­de. Ne­ko­me se uči­ni­lo da gim­na­zi­ja­lac Ba­kić ima ve­ze sa aten­ta­tom na eks-kra­lja Mi­la­na. I, ma­da to ni­je po­tvr­đe­no, vla­sti su ga, „pod­stak­nu­te ci­lje­vi­ma pre­sti­ža op­šte pre­ven­ci­je”, upu­ti­le u Kon­stan­ti­no­polj. Otu­da se Ba­kić pre­ba­cio na ru­sku oba­lu Cr­nog mo­ra i 1900. go­di­ne, po­stao mla­đi pi­to­mac Ode­ške voj­ne ško­le. Pri­lič­no neo­bra­zo­van i ne­uk, po vi­di­ku i za­da­ci­ma vje­či­ti na­red­nik (ta­da su ga na svim spra­to­vi­ma škol­ske zgra­de zva­li ge­ne­ra­li, ofi­ci­ri, voj­ni­ci, zvo­na­ri...) Po­sli­je ško­le, du­gih de­set go­di­na je ostao u ni­žim či­no­vi­ma „voj­ne in­ten­da­tu­re”, ku­po­vao je ko­nje, ru­ko­vo­dio pe­če­njem hlje­ba, bio in­ten­dant, pri­pre­mao stoč­nu hra­nu i ov­či­je kr­zno. Go­di­ne 1913. pod­nio je ostav­ku, ka­ko bi mo­gao da tr­gu­je neo­me­tan od pu­kov­skog rad­nog udru­že­nja. Go­di­nu da­na je u Mon­go­li­ji bio tr­go­vač­ki put­nik, pred­stav­nik Ru­sko-mon­gol­skog tr­go­vač­kog dru­štva. Dru­ga­či­ji ko­nji, dru­ga tr­go­vi­na. Zlat­ni im­pe­ri­ja­li, ba­vlje­nje kr­znom, pi­jan­ke i lum­pe­ra­ji „dje­voj­ke ko­je mi­ri­šu ste­pom!” Po­tom rat sa Nje­mač­kom, po­no­vo ko­zač­ka uni­for­ma, ko­man­do­va­nje vo­dom, po­lo­vi­nom če­te, ba­ta­ljo­nom, „hra­brost po­ka­za­na za do­bro­bit Ru­si­je”, or­den, pa još je­dan...
- Ba­ki­ću, ka­ko ste pri­hva­ti­li fe­bru­ar­sku re­vo­lu­ci­ju? – pi­tao je pred­sje­da­va­ju­ći Vr­hov­nog tri­bu­na­la.
Ba­kić je obo­rio po­gled i za­mi­slio se:
Dvo­ja­ko.
Ob­ja­sni­te!
- Sma­trao sam je ne­bla­go­vre­me­nom. Ru­si­ja je ra­to­va­la, a ova­mo...
- Ne­što kao pod­me­ta­nje?
- Tač­no ta­ko.
- A dru­go? Za­što dvo­ja­ko?
- Ja bih u po­god­nom vre­me­nu pri­hva­tio re­vo­lu­ci­ju kao svo­ju stvar. Sma­trao sam se­be de­mo­kra­tom.
- Bu­di­te pre­ci­zni­ji!
Ja sam slo­ve­no­fil.
(Na­sta­vi­će se)